Datum rukopisa: 15. juna 2026. Prvi put na sajtu: 5. novembra 2026.
A šta je to polpotovski “politički” model?
Postoje vlasti koje žele da upravljaju društvom i one vlasti koje žele da ga kontrolišu. Međutim, postoje i one mnogo opasnije, koje poveruju da imaju pravo da društvo naprave ponovo. Sve iz početka… Da odrede kakav čovek treba da bude, šta sme da misli, čega treba da se seća. Kome treba da veruje, koju prošlost treba da zaboravi, koje znanje je poželjno. Ko pripada novom svetu, a ko predstavlja ostatak starog koji treba ukloniti. U ovom poslednjem slučaju politika prestaje da bude upravljanje zajednicom i postaje antropološki projekat. Čovek više nije građanin, zato što postaje material!
Upravo zato je iskustvo Pol Potove Kambodže toliko važno. Ne zato što bi svakog autoritarnog političara (I autoritarni pokret) trebalo nazivati Pol Potom, jer takva poređenja uglavnom banalizuju jedan od najstrašnijih zločina XX veka, već zbog toga što je važno razumeti strukturu mišljenja koja je omogućila da se jedna politička ideja pretvori u mašinu za prepravljanje čitavog društva.
Između 1975. i 1979. godine, za vreme režima Crvenih Kmera, život je izgubilo približno 1,7 miliona ljudi (oko petine tadašnjeg stanovništva Kambodže).
Međutim, pre nego što je taj sistem postao masovna grobnica, bio je ideja.
Ideja da se može početi ispočetka…
San o čistom početku
Za Pol Potovu Kambodžu koristi se izraz „Nulta godina“.
Zanimljivo je da Crveni Kmeri sami nisu zvanično proglasili nekakav novi kalendar niti su svoj režim nazivali „Nultom godinom“. Izraz je naknadno postao metafora njihovog radikalnog prekida sa postojećim društvom, a posebno ga je popularizovala knjiga francuskog sveštenika Fransoa Ponšoa Cambodia (Year Zero).
Međutim, kao politička metafora, „Nulta godine“ gotovo savršeno opisuje ono što se dogodilo.
Kada su Crveni Kmeri 17. aprila 1975. zauzeli Pnom Pen, počela je prisilna evakuacija stanovništva iz grada. Sudski dokumenti kasnijeg tribunala potvrđuju da evakuacija nije bila spontana improvizacija već deo prethodno razmatrane politike premeštanja stanovništva u ruralna područja.
Ubrzo su ukinuti novac i slobodno tržište. Zatvorene su banke, konfiskovana je privatna svojina i nametnuta kolektivizacija. Verske institucije bile su progonjene, budistički monasi prisiljavani da napuste monaški život, a obrazovani ljudi, pripadnici srednje klase, ljudi povezani sa prethodnim režimom i različite manjine postali su sumnjive kategorije stanovništva.
Sve je trebalo ponovo organizovati. Rad, porodicu, imovinu, obrazovanje, religiju, hranu, gradove, selo, identitet, čak i emocije i međuljudske odnose. Tu počinje ono što možemo nazvati polpotovskom idejom politike. Ne u broju mrtvih, već u uverenju da je postojeći čovek pogrešan i da vlast ima istorijsko pravo da napravi novog.
Politika prestaje da prihvata čoveka onakvim kakav zapravo jeste
Karl Poper je pravio važnu razliku između postepenog popravljanja društva i onoga što je nazivao utopijskim društvenim inženjeringom. Prvi pristup polazi od skromne pretpostavke da ne znamo savršeno društvo, ali da možemo da rešavamo konkretne probleme. Drugi “kaže” da znamo kako savršeno društvo izgleda i znamo kako da ga napravimo u potponosti mewajući postojeći, a kada jednom znamo kako ono mora da izgleda, tada svako ko se ne uklapa prestaje da bude samo čovek sa drugačijim mišljenjem. On postaje prepreka.
Tu nastaje problem svih velikih političkih utopija. U nacrtu savršenog društva stvarni ljudi gotovo uvek smetaju. Previše su različiti. Imaju svoje porodice. Svoje interese. Svoje bogove. Svoje uspomene. Svoj novac. Svoje profesije. Svoje ambicije. Svoja mišljenja. Svoju prošlost.
Utopijska vlast zato pre ili kasnije otkriva da je mnogo lakše napraviti savršeno društvo ako se prvo oslobodi ljudi koji mu ne odgovaraju i tako se politička ideja pretvara u klasifikaciju.
Prvo se ljudi podele
Jedna od karakteristika režima Crvenih Kmera bila je podela stanovništva na različite kategorije.
Postojali su, između ostalog, „osnovni ljudi“, oni koji su već živeli na teritorijama pod revolucionarnom kontrolom i „novi ljudi“, uglavnom stanovništvo evakuisano iz gradova posle aprila 1975. „Novi ljudi“ posmatrani su kao politički sumnjivi i često su bili izloženi težem položaju i progonu.
To je možda jedna od najvažnijih lekcija totalitarizma. Masovno nasilje retko počinje masovnim nasiljem. Najpre počinje rečnikom. Neko mora biti imenovan.
Buržuj.
Izdajnik.
Kulak.
Parazit.
Neprijatelj naroda.
Kontrarevolucionar.
Strani plaćenik.
Unutrašnji neprijatelj.
Nije presudno koja će tačno reč biti upotrebljena, već funkcija reči. Ona čoveka polako odvaja od njegovog imena. Više nije Milan, Petar, Sara ili Ahmed. On/ona je kategorija, a kada čovek postane kategorija, sa njim je mnogo lakše postupati kao sa problemom.
Orvel je suštinski razumeo da kontrola jezika nije ukras političke moći. Jezik određuje šta je uopšte moguće zamisliti. Ako politički protivnik više nije protivnik nego „izdajnik“, kompromis sa njim postaje izdaja. Ako kritičar nije kritičar nego „neprijatelj“, njegovo ućutkivanje postaje odbrana društva. Ako određena grupa nije deo zajednice nego su „izdajnici“, nasilje nad tom grupom može biti predstavljeno kao higijena. Najopasnije političke reči su, dakle, upravo one koje pretvaraju moralni zločin u administrativni posao.
Čistota je jedna od najopasnijih političkih ideja
Demokratija je, u osnovi, prljav posao. Moraš da razgovaraš sa ljudima koje ne podnosiš. Moraš da praviš kompromise. Moraš da prihvatiš da neko kome se protiviš ima legitimno pravo da postoji, govori, glasa i možda sutra pobedi na izborima. Moraš da prihvatiš da društvo neće biti potpuno uređeno prema tvojoj predstavi dobra.
Totalitarna svest teško podnosi takvu neurednost. Ona sanja čistotu. Čistu naciju. Čistu klasu. Čistu revoluciju. Čistu veru. Čistu ideologiju. Čist narod. Upravo zato je pojam političke čistote toliko opasan.
Zbog toga što čovek nikada nije potpuno čist. Svako ima kontradikcije. Svaka porodica ima komplikovanu istoriju. Svaka država pravi greške. Svako društvo ima sukobe. Ako je cilj političkog projekta savršena čistota, onda je neophodno neprestano pronalaziti ono što tu čistotu kvari, a to znači da neprijatelji nikada ne mogu nestati.
Kada nestanu spoljašnji, pronaći ćemo unutrašnje. Kada nestanu klasni, pronaći ćemo ideološke. Kada nestanu ideološki, pronaći ćemo nedovoljno lojalne. Na kraju revolucija počinje da jede čak i sopstvene revolucionare.
Zašto autoritarna vlast ne voli stručne ljude?
Ovo je posebno zanimljivo.
Zašto bi vlasti smetao profesor? Sudija? Lekar? Inženjer? Novinar? Univerzitetski profesor? Ekonomista? Naučnik? Ne zato što je obrazovan čovek automatski protiv vlasti, već zato što poseduje izvor autoriteta koji nije dobio od vlasti.
Lekar nešto zna zato što je učio medicinu. Sudija ima autoritet koji proizlazi iz prava. Profesor iz znanja. Naučnik iz metode. Novinar iz informacije. Umetnik iz sopstvene interpretacije sveta. Profesionalac zato potencijalno može da izgovori najopasniju rečenicu za svaki sistem zasnovan na apsolutnoj lojalnosti: „To nije tačno.“ Ili još gore, on može da objasni zašto nešto nije tačno.
Crveni Kmeri su obrazovane i urbane slojeve društva posmatrali kao posebno problematične, dok je njihov revolucionarni ideal bio radikalno agraran, antigradski i usmeren ka kolektivizovanom seljačkom društvu. Ovo, međutim, otvara mnogo šire pitanje koje prevazilazi Kambodžu:
“šta se događa sa društvom kada lojalnost postane važnija od stručnosti?”
Ne mora niko da spali univerzitet. Dovoljno je da profesor shvati da napreduju poslušni, a ne najbolji. Ne mora sud da bude ukinut. Dovoljno je da sudija počne da razmišlja šta moćnik želi da pročita u presudi. Ne mora novinar završiti u zatvoru. Dovoljno je da urednik nauči koje pitanje nije pametno postaviti. Ne mora inženjer biti prognan. Dovoljno je da se na mesto sposobnog postavi podobni.
Institucije tada formalno postoje, ali iznutra počinju da umiru. Zato bih možda jednu od najvažnijih lekcija totalitarizma formulisao ovako: Propadanje društva počinje onda kada lojalnost postane veća kvalifikacija od znanja.
Hana Arent je u analizi totalitarizma otišla korak dalje. Običnom tiraninu je dovoljno da ga poslušate. Totalitarna ambicija je veća – ona želi da ukloni autonomiju čoveka, njegovu spontanost, mogućnost da bude drugačiji i sposobnost da započne nešto što vlast nije predvidela. Zato totalitarnoj vlasti nisu dovoljne institucije. Ona želi novog čoveka, a novi čovek mora imati novu istoriju, novi moral, novu lojalnost i novi identitet.
Tu se vraćamo „Nultu godinu“, ali njena suština nije calendar, već rečenica: „Sve pre nas bilo je pogrešno!“ To je jedna od najopasnijih rečenica u politici, jer ako ništa pre nas nije vredelo, onda ništa ne moramo da nasledimo. Ni institucije, ni običaje, ni ograničenja vlasti, ni profesionalne standard, ni pravila, ni tuđe zasluge. Istorija u tom trenutku prestaje da bude zajedničko iskustvo jednog društva i postaje smetnja koju nova vlast mora da pecrta.
Svaka generacija, naravno, ima pravo da menja društvo, ali postoji ogromna razlika između: „Želimo da popravimo ono što smo nasledili“ i „Istorija počinje od nas.“ Prvo je reforma. Drugo je početak kulta.
Kada država postane vaspitač odraslih ljudi
Postoji još jedna karakteristika ovakvog modela vlasti. Vlast više ne smatra da je njena funkcija da građanima omogući okvir u kojem će slobodno živeti. Ona počinje da ih vaspitava. Govori im šta treba da žele. Šta treba da čitaju. Ko treba da im bude uzor. Koga treba da preziru. Čega treba da se plaše. Koja kultura je dobra. Koja umetnost je dekadentna. Koji način života je pravilan.
Mišel Fuko nas je učio da moderna vlast ne funkcioniše samo kroz zabranu i kaznu. Ona deluje i kroz norme, dakle kroz određivanje onoga što je normalno, poželjno i prihvatljivo. Naravno, Fukoova analiza modernih institucija ne može se jednostavno izjednačiti sa brutalnošću Crvenih Kmera, ali pitanje koje postavlja ostaje izuzetno važno. Ko ima pravo da definiše normalnog čoveka?
Onog trenutka kada država sebi pripiše pravo da na to pitanje da konačan odgovor, sloboda postaje sumnjiva kategorija, jer slobodan čovek može izabrati pogrešno, a utopijska vlast ne podnosi pogrešan izbor.
Polpotovski model ne počinje Pol Potom
Izraz „polpotovski model“ ne treba koristiti olako. Nije svaka propaganda totalitarizam. Niti je svaki populista Pol Pot. Nije svako slabljenje institucija početak genocida. Niti je svaka autoritarna vlast isto što i Demokratska Kampučija.
Praviti takva poređenja bilo bi istorijski neodgovorno i moralno neukusno, ali postoji nešto što možemo proučavati.To nije identičnost ishoda, nego sličnost političke logike. Treba se zabrinuti kada vlast počne da govori da samo ona predstavlja „pravi narod“. Kada politički protivnici prestanu da budu legitimni protivnici i postanu moralno nečisti ljudi. Kada se stručnost ismeva, a odanost nagrađuje. Kada institucije vrede samo dok potvrđuju volju vlasti. Kada se istorija deli na tamno doba „pre nas“ i preporod „od nas“. Kada pluralizam počne da se tumači kao slabost. Kada svako nezavisno središte autoriteta postane sumnjivo. Kada se društvu stalno obećava da će konačno biti srećno čim uklonimo još samo jednu grupu koja ga navodno sprečava.
Tada se možda ne nalazimo pred Pol Potom, ali se nalazimo pred idejom iz iste porodice, koja nam tvrdi da problem društva nisu loše institucije, pogrešne politike ili složeni istorijski odnosi, nego pogrešni ljudi, a čim politički sistem poveruje da su ljudi problem koji treba rešiti, granica između politike i nasilja postaje sve tanja.
Država nije umetnik, a čovek nije glina
Možda je najveća greška političkih utopija upravo estetska. One društvo zamišljaju kao umetničko delo. Postoje vizija, umetnik i materijal.
Višak se uklanja! Nedostatak se dopunjava, a forma nameće. Na kraju treba da nastane savršena celina.
Međutim, ljudi nisu mermer. Ljudi nisu glina, nisu brojevi u petogodišnjem planu, niti objekti političkog dizajna. Svaki čovek poseduje sopstvenu predstavu dobrog života, a upravo sposobnost društva da istrpi različite odgovore na pitanje „kako treba živeti?“ predstavlja jednu od najvećih civilizacijskih vrednosti liberalne demokratije.
Poperovo otvoreno društvo nije veliko zato što poseduje konačnu istinu, već upravo zato što dopušta mogućnost da smo pogrešili, da vlast može biti pogrešna, da većina može da pogreši, da lider može biti pogrešan, da ideologija može biti pogrešna i da čovek zbog toga ima pravo da kaže „Ne slažem se.“
Polpotovska logika počinje upravo tamo gde to pravo prestaje.
Najopasniji političar (i politika) je onaj koji želi da nas spase od nas samih
Možda nas zato iskustvo Kambodže ne uči samo tome koliko daleko čovek može otići u okrutnosti. Uči nas nečemu mnogo neprijatnijem. Veliki politički zločini ponekad počinju velikim moralnim obećanjima.
Jednakost.
Pravda.
Čistota.
Preporod.
Novo društvo.
Novi čovek.
Konačno oslobođenje.
Problem nije u tome što su jednakost ili pravda loše vrednosti. Problem nastaje kada neko zaključi da poseduje konačnu definiciju tih vrednosti i pravo da ukloni svakoga ko se u tu definiciju ne uklapa. Zato slobodno društvo mora da bude skeptično prema svakom političaru koji obećava da će napraviti savršenog čoveka. Najpre zbog toga što nije posao države da napravi novog čoveka, već mnogo skromniji i mnogo teži. Da napravi institucije u kojima različiti ljudi mogu zajedno da žive i zaštiti pravo čoveka da bude pametan ili glup, pobožan ili neverujući, levičar ili desničar, tradicionalan ili moderan, glasan ili tih, ambiciozan ili zadovoljan malim. Da bude saglasan sa nama i što je još važnije, da ne bude, jer civilizacija možda i nije ništa drugo do odluka da čoveka nećemo uništiti zato što nije ispao onakav kakvog smo ga zamišljali.
Zato najveće upozorenje Pol Potove Kambodže nije samo u njenim masovnim grobnicama. Upozorenje je u ideji koja im je prethodila, a koja tvrdi da jedno društvo može biti očišćeno od sopstvene prošlosti, da se istorija može vratiti na početak, da se ljudska priroda može politički rekonstruisati i da vlast zna kakav čovek treba da bude.
Ne zna.
Nijedna vlast to ne zna i upravo zato joj nikada ne smemo dati pravo da pokušava.
Slobodna država pita čoveka kako želi da živi, dok totalitarna država već zna odgovor, a između se nalazi gotovo čitava istorija političke slobode.
