Datum rukopisa: 10. septembra 2026. Prvi put na sajtu: 5. novembra 2026.
Srbija posle izbora – između straha od promene i straha da se ništa ne promeni
„Dublja mi je strepnja nego nada.“ – Dobrica Ćosić
Postoje izbori na kojima se bira vlast i izbori na kojima jedno društvo pokušava da utvrdi da li još uvek deli istu stvarnost. Srbija ulazi u ove druge.
Vanredni parlamentarni izbori, zakazani za 25. oktobar 2026. godine, ne dolaze kao redovna demokratska smena ciklusa, već kao pokušaj da se glasanjem razreši kriza koja već dugo prevazilazi pitanje jedne vlade, jedne stranke ili jednog protesta. U zemlji u kojoj su izbori suviše često predstavljani kao poslednja bitka, svaki novi izborni dan nosi teret koji nijedan glasački listić ne može sam da podnese.
Zato glavno pitanje ovih izbora nije samo ko će osvojiti 126 poslaničkih mesta potrebnih za većinu. Važnije pitanje glasi: hoće li rezultat proizvesti vlast kojoj se veruje, opoziciju koja prihvata svoju institucionalnu ulogu i društvo koje je sposobno da nastavi zajednički život i onda kada se ne slaže oko gotovo ničega?
Upravo tu počinje strepnja.
Politika dva straha
Srbija danas nije podeljena samo na vlast i opoziciju. Ona je podeljena između dva duboka straha.
Jedan deo građana strahuje od promene. Za njih promena ne znači nužno oslobođenje, već moguću nestabilnost, političku osvetu, zaustavljanje investicija, ekonomsku nesigurnost i povratak u vreme slabih vlada i nepreglednih koalicija. Oni u kontinuitetu vide predvidljivost, a u snažnoj vlasti garanciju da država neće postati talac unutrašnjih sukoba i spoljnih pritisaka.
Drugi deo građana strahuje da se ništa suštinski neće promeniti. Za njih kontinuitet ne znači stabilnost, već produžavanje koncentracije moći, slabljenje institucija, odsustvo odgovornosti i pretvaranje privremenog načina vladanja u trajno stanje. Oni se ne plaše samo još jednog mandata iste vlasti, već mogućnosti da demokratska smena vlasti vremenom postane formalno dozvoljena, ali praktično nedostižna.
Oba straha su stvarna za one koji ih osećaju. Nijedna od ove dve grupe nije politički, moralno ili socijalno jednoobrazna. Među pristalicama vlasti ima i onih koji nisu oduševljeni svime što vlast čini, ali ne vide uverljivu alternativu. Među protivnicima vlasti ima i onih koji se međusobno duboko razlikuju, ali ih povezuje uverenje da je promena postala preduslov svake druge politike.
Zbog toga će ovo biti kampanja u kojoj će se više upravljati strahom nego nadom. Vlast će upozoravati na haos koji bi mogao nastati njenim odlaskom. Njeni protivnici će upozoravati na posledice njenog ostanka. Jedni će tvrditi da brane državu od ulice, drugi da brane društvo od države koja je zaboravila sopstvene granice.
Između ta dva narativa ostaće običan čovek sa mnogo prizemnijim pitanjima: koliko košta život, da li je radno mesto sigurno, da li zakon važi jednako za sve, da li će mu dete ostati u zemlji i da li će sutra biti mirnije nego danas.
Tu Ćosićeva rečenica dobija savremeni politički smisao. Strepnja je dublja jer ima iskustvo, sećanje i konkretne razloge. Nada, nasuprot tome, uglavnom ima obećanje.
Izbori nisu samo izborni dan
Najveća zabluda bila bi uverenje da se demokratski karakter izbora procenjuje isključivo po onome što se dešava na biračkim mestima.
Izbori počinju mnogo ranije: u pristupu medijima, tačnosti biračkog spiska, razdvajanju državnih i stranačkih resursa, slobodi zaposlenih u javnom sektoru, bezbednosti novinara i posmatrača, delovanju kontrolnih organa i mogućnosti da svaka prijavljena nepravilnost bude brzo i nepristrasno ispitana.
ODIHR je posle parlamentarnih izbora 2023. ocenio da je pravni okvir u osnovi odgovarajući, ali je istovremeno ukazao na sistemske prednosti vladajuće stranke, dominantno prisustvo predsednika, medijsku pristrasnost, zloupotrebu javnih resursa, pritiske na birače i nedovoljno efikasan nadzor. Ta ocena nije presuda izborima 2026. godine. Ona je, međutim, merilo prema kojem će se procenjivati da li je u međuvremenu nešto zaista popravljeno.
Neutralnost zato ne znači izjednačavanje činjenice i optužbe, niti mehaničko postavljanje istine negde na sredinu. Ona znači primenu istih pravila na sve: svaka sumnja mora biti proverena, svaka nepravilnost sankcionisana, a svaki rezultat koji je zakonito utvrđen priznat — bez obzira na to kome odgovara.
Ukoliko izborni proces bude transparentan, proverljiv i pod ozbiljnim domaćim i međunarodnim nadzorom, čak i tesan rezultat može imati legitimitet. Ukoliko poverenja u postupak ne bude, ni ubedljiva brojčana većina neće nužno doneti društveni mir.
Kada je poverenje manje od razlike u glasovima, rezultat je jasan. Kada je nepoverenje veće od te razlike, izborna noć postaje tek početak krize.
Tri moguća jutra posle izbora
Prvo moguće jutro jeste ubedljiva pobeda vladajućeg bloka. Ona bi donela institucionalni kontinuitet i potvrdila da značajan deo Srbije, uprkos protestima i nagomilanom nezadovoljstvu, i dalje više veruje postojećoj vlasti nego njenim protivnicima.
Ali izborna pobeda ne bi sama po sebi rešila uzroke krize. Ona ne bi mogla da zameni sudske postupke, utvrđivanje odgovornosti, reformu institucija i odgovore na pitanja koja su pokrenula proteste. Ako bi pobeda bila shvaćena kao oslobađanje od svake kritike, nezadovoljstvo bi se samo privremeno povuklo iz vidljivog prostora. Politička stabilnost mogla bi biti obnovljena, ali bi društvena nestabilnost ostala ispod površine.
Drugi mogući ishod jeste pobeda studentsko-građanskog bloka i opozicionih snaga. To bi predstavljalo krupnu promenu, ali ne i automatsko rešenje. Pokreti koji se uspešno okupljaju oko zahteva za smenu vlasti tek posle pobede otkrivaju koliko se razlikuju u pogledu ekonomije, spoljne politike, Kosova, evropskih integracija i načina upravljanja državom.
Od nove vlasti bi se očekivalo da za nekoliko meseci ispravi ono što se, prema mišljenju njenih pristalica, taložilo godinama. Ta očekivanja bila bi ogromna, a vreme političkog strpljenja veoma kratko. Najveći ispit nove većine ne bi bio da li ume da pobedi prethodnu vlast, već da li ume da ograniči samu sebe.
Promena koja bi javnu upravu tretirala kao novi stranački plen, a odgovornost pretvorila u kolektivnu osvetu, samo bi promenila korisnike starog sistema. Istrage moraju biti temeljne, ali individualizovane, pravosuđe oslobođeno političkog uticaja, ali ne pretvoreno u oružje novih pobednika. Demokratska promena ima smisla samo ako menja pravila, a ne samo ljude koji od pravila imaju korist.
Treći ishod – tesna većina, parlament bez jasne većine ili spor oko rezultata – nosi najviše neposredne opasnosti. U atmosferi dubokog nepoverenja svaka proceduralna greška mogla bi biti proglašena dokazom zavere, a svako pravno sredstvo predstavljeno kao kupovina vremena. Umesto smirivanja, usledili bi prigovori, ponovljena glasanja, koaliciona trgovina, pritisci i nova ulična okupljanja.
Tada bi najvažnije bilo da izborne komisije, sudovi, tužilaštva i mediji rade precizno i javno. U tesnom rezultatu ne sme biti prečica. Brzina je manje važna od proverljivosti, jer jedna neprozirna odluka može proizvesti više nestabilnosti nego nekoliko nedelja strpljivog pravnog postupka.
Postoji, međutim, i četvrti ishod koji se retko pominje: matematički stabilna većina i društveno nestabilna zemlja. To je situacija u kojoj je vlada formirana, ali veliki deo građana ne prihvata politički poredak kao pravičan. Upravo taj raskorak između legalnosti i legitimnosti mogao bi obeležiti period posle izbora više nego sam broj osvojenih mandata.
Predsedničko pitanje kao drugi čin
Parlamentarni izbori možda neće biti kraj izbornog perioda, već njegov prvi čin.
Ukoliko Aleksandar Vučić podnese ostavku na mesto predsednika Republike kako bi preuzeo ulogu predsednika Vlade, predsednik Narodne skupštine zamenjivao bi ga najduže tri meseca, a u tom roku morali bi biti održani predsednički izbori. Ukoliko ostavke ne bude, redovni predsednički izbori su svakako vremenski blizu.
To znači da Srbija ni posle 25. oktobra možda neće izaći iz kampanje. Mogli bismo dobiti period formiranja parlamentarne većine, izbora vlade, privremenog vršenja predsedničke funkcije i nove predsedničke kampanje.
Takav razvoj događaja bio bi i test prirode srpskog političkog sistema. Ustav određuje Vladu kao nosioca izvršne vlasti, ali je politički život Srbije godinama bio snažno personalizovan oko funkcije predsednika Republike. Eventualni prelazak iste ličnosti sa predsedničkog na premijersko mesto pokazao bi da li se središte moći zaista nalazi u instituciji ili se pomera zajedno sa čovekom koji tu moć nosi.
To pitanje je važnije od samog naziva funkcije.
Posle pobede dolazi stvarnost
Ko god formirao sledeću vladu, vrlo brzo će otkriti da izborna pobeda ne ukida ograničenja stvarnosti.
Nova ili stara vlast suočiće se sa zahtevima za utvrđivanje odgovornosti, reformom pravosuđa, stanjem medija, evropskim integracijama, odnosom prema Kosovu, ravnotežom između Evropske unije, Rusije i Kine, ekonomskim očekivanjima građana i potrebom da se obnovi poverenje u javnu upravu.
U kampanji se može obećati potpuna suverenost odlučivanja. U upravljanju se otkriva da je politika umetnost izbora između ograničenih mogućnosti. Srbija neće moći istovremeno da zadovolji sve spoljnopolitičke partnere, sva unutrašnja očekivanja i sve ekonomske potrebe. Svaka vlada moraće da odredi prioritete i preuzme odgovornost za cenu svojih izbora.
Evropska unija verovatno neće presudno pitati koja je stranka pobedila, već kako su izbori sprovedeni i da li nova vlast pokazuje merljiv napredak u oblasti vladavine prava, demokratije i medijskih sloboda. Rusija i Kina nastaviće da posmatraju Srbiju kroz sopstvene strateške interese. Nijedna strana sila neće rešiti našu krizu poverenja, jer spoljni akteri ne dolaze da leče društva – oni dolaze da štite sopstvene interese.
Zato će najteži zadatak ostati unutrašnji.
Dijalog posle prebrojavanja
Srbiji posle izbora neće biti potrebno veštačko pomirenje u kojem se zaboravlja odgovornost i izjednačavaju činjenice sa propagandom, ali će joj biti potrebna sposobnost da politički protivnici ponovo postanu legitimni sagovornici.
Dijalog nije amnestija. Medijacija ne može zameniti sud, tužilaštvo ili političku odgovornost. Međutim, nijedno društvo ne može trajno živeti u stanju u kojem polovina stanovništva drugu polovinu smatra izdajnicima, plaćenicima, lopovima ili neprijateljima države.
Protest ima pravo da vrši pritisak na institucije, ali ne može beskonačno da ih zamenjuje. Institucije imaju pravo da donose odluke, ali samo dok su spremne da ih obrazlože, učine proverljivim i podvrgnu zakonu. Vlast ima pravo da sprovodi program za koji je dobila većinu, ali nema pravo da većinu pretvori u dozvolu za neograničenu moć. Opozicija ima pravo da osporava vlast, ali ne i da svaki nepovoljan rezultat unapred proglasi nevažećim.
Demokratija ne počinje kada naša strana pobedi. Ona počinje kada pravila prihvatimo i onda kada izgubimo, pod uslovom da su pravila zaista jednaka za sve.
Nada koja mora dobiti institucije
Ćosićeva sentenca nije izraz običnog pesimizma. Ona je priznanje da je strah uglabnom dublji zato što se oslanja na ono što smo već proživeli, dok nada mora da veruje u ono što još nije dokazano.
I zaista, postoje razlozi za strepnju. Izborna kampanja može dodatno podeliti društvo. Tesan rezultat može produžiti krizu. Ubedljiva pobeda može proizvesti trijumfalizam. Promena vlasti može stvoriti očekivanja koja niko ne može dovoljno brzo da ispuni. Predsednički izbori mogu nastaviti političku napetost i posle formiranja vlade.
Nada ne treba da počiva na uverenju da će se pojaviti bezgrešan lider, savršena lista ili generacija političara lišena slabosti. Takva nada bi ponovo pripremila teren za razočaranje. Ozbiljna nada mora biti skromnija i konkretnija – tačan birački spisak, slobodni mediji, javni ugovori, nezavisan sudija, profesionalan tužilac, službenik koji ne mora da glasa po naređenju i vlast koja zna da jednog dana može postati opozicija.
Nada koja nije pretočena u institucije ostaje predizborni slogan. Strepnja koja nije pretočena u razum postaje političko oružje.
Zato najvažnije pitanje posle ovih izbora neće biti da li je pobedila vlast, opozicija ili studentska lista. Pitanje će biti da li je Srbija dobila pobednika koji ume da ograniči sebe, poraženog koji ume da prizna proverljiv rezultat i institucije koje neće zavisiti od toga ko se trenutno nalazi na njihovom čelu.
Ako toga ne bude, strepnja će zaista ostati dublja od nade.
Ako toga bude, možda ćemo prvi put posle dugog vremena otkriti da nada ne mora biti velika da bi bila stvarna. Dovoljno je da dobije pravila, rokove, kontrolu i odgovornost.
Zato što sudbina Srbije posle izbora neće zavisiti samo od toga ko će vladati, već od toga da li će država posle pobede bilo koga ponovo pripadati svima.
