Datum rukopisa: 31. oktobra 2026. Prvi put na sajtu: 5. novembra 2026.
Postoji trenutak u životu jednog društva kada politika prestane da bude prostor razuma, a postane prostor iscrpljivanja. Više se ne raspravlja da bi se nešto rešilo, nego da bi se neko ponizio. Ne govori se da bi se objasnilo, nego da bi se nadjačalo. Ne sluša se da bi se razumelo, nego da bi se sačekala prilika za napad.
U Srbiji je zdrav razum proteran iz politike. Ne zato što ga u narodu nema, već zato što je postao nepoželjan u javnom životu. Zdrav razum smeta svima koji žive od magle, straha, navijačke podele i stalne proizvodnje vanrednog stanja.
Međutim, zdrav razum je, u suštini, vrlo jednostavan.
Kada se nešto sruši – pitaš ko je odgovoran.
Kada institucije ne rade – popravljaš institucije.
Kada građani ne veruju izborima – uređuješ izborne uslove.
Kada mladi izađu na ulice – ne proglašavaš ih neprijateljima.
Kada društvo puca po šavovima – ne sipaš benzin na pukotine.
Politika bez mere
Politika je, u najboljem smislu, umeće mere. Ona bi trebalo da pomiri različite interese, da odredi prioritete, da čuva institucije, da spreči da konflikt postane haos. Dobra politika nije ona koja pobedi sve protivnike, nego ona koja omogući da društvo preživi sopstvene razlike.
Kod nas je, međutim, mera nestala. Sve je postalo pitanje života i smrti. Svaki izbori su „istorijski“. Svaka kritika je „udar na državu“. Svaki protest je „zavera“. Svaka greška je „izmišljotina“. Svaki protivnik je „izdajnik“, „plaćenik“, „nasilnik“ ili „neprijatelj naroda“.
U takvom rečniku nema mesta za zdrav razum. On je suviše spor za propagandu, suviše tih za televizijske studije i suviše pristojan za politički spektakl.
Zdrav razum pita: šta je problem? Politički spektakl pita: ko je kriv za naš problem?
Zdrav razum traži rešenje. Spektakl traži neprijatelja.
To je suštinska razlika…
Kada institucije postanu scenografija
Zdrav razum kaže da država nije jedan čovek, jedna stranka, jedna televizija, jedna komanda ili jedan narativ. Država su institucije. Sudovi, tužilaštva, parlament, regulatorna tela, škole, univerziteti, lokalne samouprave, javna preduzeća, nezavisni organi, procedure i pravila.
Kada institucije rade, građanin ne mora da voli vlast da bi verovao državi. Kada institucije ne rade, ni najjača vlast ne može dugo da proizvede poverenje.
Evropska komisija je u Izveštaju o Srbiji za 2025. godinu konstatovala duboku društvenu polarizaciju nakon tragedije u Novom Sadu, masovnih studentskih i građanskih protesta, blokada i navoda o prekomernoj upotrebi sile nad demonstrantima. U istom izveštaju stoji i da u oblasti reforme javne uprave nije bilo napretka u izveštajnom periodu. To nisu sitnice. To su simptomi države u kojoj sistem sve teže ubeđuje građane da je sposoban da sam sebe kontroliše, a kada sistem ne kontroliše sam sebe, onda društvo počinje da traži pravdu van institucija. Na ulici, u besu, u grupama, u taborima, u očaju. To nije dobro ni za vlast, ni za opoziciju, ni za građane. To je znak da je politika izgubila osnovnu funkciju, da konflikt uvede u institucionalni okvir.
Zdrav razum nije ideologija
Jedna od najvećih podvala našeg javnog života jeste ubeđenje da je zdrav razum nečija politička strana. Nije. Zdrav razum nije ni levica ni desnica, ni vlast ni opozicija, ni građanska ni nacionalna opcija.
Zdrav razum je minimum ispod koga društvo ne bi smelo da padne.
To je uverenje da se zakoni ne pišu da bi se zaobišli. Da se javne rasprave ne održavaju samo formalno. Da se mediji ne smeju pretvoriti u postrojenja za proizvodnju mržnje. Da izbori nisu samo dan glasanja, nego čitav ambijent u kome građanin treba da bude slobodan da čuje, misli i odluči.
Evropska komisija je u izveštaju navela da izborni okvir u Srbiji zahteva sveobuhvatnu reformu, uključujući razdvajanje države i stranke, transparentnost biračkog spiska, bolji nadzor kampanja i mere za medijsku slobodu i nezavisnost. Takođe je ukazala da Srbija nije imala funkcionalno telo medijskog regulatora nakon što novi Savet REM-a nije izabran u zakonskom roku.
To nije pitanje političkog ukusa. To je pitanje normalnosti.
Bez normalnih izbornih uslova, svaka pobeda je manje ubedljiva, a svaki poraz manje prihvaćen. Bez slobodnijih medija, javnost ne odlučuje, ona se obrađuje. Bez razdvajanja države i stranke, građanin više ne zna da li razgovara sa institucijom ili sa partijskim štabom.
Srbija kao zemlja večite mobilizacije
Jedan od najvećih neprijatelja zdravog razuma jeste stalna mobilizacija. Društvo se neprekidno drži u stanju napetosti. Kao da smo svakog dana pred poslednjom bitkom. Kao da nikada nema običnog ponedeljka, običnog problema, obične procedure, obične odgovornosti.
Sve je sudbonosno, sve je dramatično, sve je napad, sve je odbrana.
U takvoj atmosferi čovek prestaje da bude građanin i postaje vojnik tuđeg narativa. Od njega se ne traži da misli, nego da se svrsta. Ne traži se da pita, nego da brani. Ne traži se da razume, nego da ponavlja, a zdrav razum ne podnosi stalnu mobilizaciju. On traži predah, činjenice, proceduru, proveru, razgovor. On ne pristaje da svaki problem bude pretvoren u ratnu zastavu.
Srbiji je, možda više nego ikada, potrebna demobilizacija javnog govora. Manje urlika, više rečenica. Manje optužbi, više dokaza. Manje istorijskih uloga, više običnih obaveza, jer se država ne vodi kao rijaliti, a društvo se ne leči uvredama.
Politika kao proizvodnja neprijatelja
Kada nema rešenja, proizvodi se neprijatelj. To je staro pravilo loše politike.
Neprijatelj je koristan. On objašnjava sve. Zbog njega kasne reforme. Zbog njega su institucije slabe. Zbog njega su mediji zatrovani. Zbog njega su mladi nezadovoljni. Zbog njega građani sumnjaju. Zbog njega nema odgovornosti.
Neprijatelj je savršen izgovor, jer nikada ne moraš da pogledaš u sebe.
Zato se u Srbiji politička energija ne troši na rešavanje problema, nego na imenovanje krivca. Jedni krive vlast za sve. Drugi krive opoziciju za sve. Treći krive Zapad, četvrti Istok, peti narod, šesti medije, sedmi studente, osmi strance, deveti prošlost.
Društva ne propadaju samo zbog loših ljudi. Propadaju i zbog loših pravila, slabih institucija, korupcije, straha, ćutanja, neznanja, medijskog trovanja, partijskog zapošljavanja, pravne nesigurnosti i moralne ravnodušnosti.
Međutim, to su dosadni uzroci. Nemaju dramu, nemaju zastavu, nemaju muziku, inkonografiju, ali su stvarni.
Narod nije lud, samo je umoran
Neretko se sa visine govori o narodu kao da ništa ne razume. To je pogrešno i nepravedno. Ljudi u Srbiji vrlo dobro osećaju kada nešto nije normalno. Osećaju kada institucije nemaju odgovare. Kada službenik ćuti. Kada medij laže. Kada se neko bahati. Kada zakon važi za jedne, a ne važi za druge.
Problem nije u tome što narod ne vidi. Problem je u tome što je narod dugo navikavan da od uviđanja nema koristi.
Kada godinama gledate da se odgovornost izbegava, da afere prolaze, da se laž ponavlja, da se stručnjaci ponižavaju, da se pristojnost ismeva, a bahatost nagrađuje, onda čovek ne postaje nužno gluplji. Postaje umorniji.
A umor je opasan. Iz umora se rađa cinizam. Iz cinizma ravnodušnost. Iz ravnodušnosti pristanak.
Zato je najveća pobeda loše politike da građanin “zaključi” da sus vi isti. Tog trenutka on više ne brani ni vlast ni opoziciju. On odustaje od sebe kao političkog bića.
Povratak zdravog razuma
Kako se zdrav razum vraća u politiku? Ne velikim rečima. Ne novim mesijama. Ne kultom ličnosti. Ne još jednom podelom na „naše“ i „njihove“. Vraća se malim, tvrdoglavim insistiranjem na normalnosti.
Da pitanje nije napad.
Da kritika nije izdaja.
Da vlast nije vlasnik države.
Da opozicija nije oslobođena odgovornosti.
Da mediji nisu streljački stroj.
Da institucije nisu dekor.
Da građani nisu publika.
Da Srbija nije ničija privatna imovina.
Zdrav razum se vraća onda kada prestanemo da pristajemo na nenormalno kao na „naše okolnosti“. Kada kažemo da javna funkcija nije nagrada, već obaveza. Da politika nije pravo na bahatost, već dužnost polaganja računa. Da država nije partijski plen, već zajednički mehanizam zaštite.
Možda najvažnije, zdrav razum se vraća kada prestanemo da verujemo da pristojnost znači slabost, jer pristojnost nije slabost. Razum nije naivnost. Mera nije kukavičluk. Dijalog nije kapitulacija. Institucija nije formalnost. Istina nije luksuz.
To su uslovi da jedno društvo ostane društvo.
Srbija ne mora da bude zemlja u kojoj se svi vole. To nije realno, niti je potrebno. Ali mora da bude zemlja u kojoj se ljudi ne uništavaju zato što različito misle. Zemlja u kojoj se odgovornost ne doživljava kao napad. Zemlja u kojoj se država ne koristi kao batina, a javni govor kao deponija.
Zdrav razum nije nestao. On je samo proteran sa mesta odlučivanja, iz televizijskih studija, iz partijskih saopštenja, iz institucionalnih izgovora i iz političkog rečnika, аli još uvek živi u običnom čoveku koji pita: „Dobro, ljudi, dokle više ovako?“
Možda upravo od tog pitanja počinje ozdravljenje.
