Datum rukopisa: 15. avgusta 2026. Prvi put na sajtu: 5. novembra 2026.
Postoji jedna vrsta političke slobode koja postoji samo u govorima.
To je sloboda da država može da izabere šta god želi, da se svrsta gde god želi, da sarađuje sa kim god želi i da pritom zadrži sve prednosti starih odnosa.
U stvarnom svetu takva sloboda ne postoji!
Makijaveli je politiku posmatrao kao susret virtù i fortuna – sposobnosti čoveka da deluje i okolnosti koje nije sam izabrao. Za države je geografija možda najtrajniji oblik te fortune. Možemo menjati vlade, ideologije, saveznike i zastave, ali ne možemo premestiti Srbiju između Kine i Indije. Ne možemo je postaviti na obalu Pacifika. Ne možemo je odvući do Brazila.
Srbija se nalazi tamo gde se nalazi.
I gotovo sve države koje je okružuju pripadaju Evropskoj uniji ili NATO-u, a većina njene trgovine, transporta, investicionih tokova i migracije stanovništva usmerena je ka evropskom prostoru.
Zato pitanje srpske spoljne politike nije: „Koga volimo?“, već mnogo ozbiljnije: „Od koga možemo ekonomski da se udaljimo, a da smo spremni da platimo cenu tog udaljavanja?“
Zašto bi Evropska unija uopšte želela Srbiju?
Često čujemo pitanje koji ekonomski motiv ima Evropska unija da sarađuje sa Srbijom, ako Srbija istovremeno razvija bliske odnose sa Rusijom i Kinom?
Odgovor je, zapravo, prilično jednostavan.
EU nema motiv da „voli“ Srbiju.
Države i političke zajednice retko sarađuju zato što nekoga vole.
One sarađuju zato što imaju interes.
Kantova ideja trajnog mira nije počivala na pretpostavci da će ljudi jednog jutra postati moralno savršeni. Naprotiv, institucije, pravo i međusobna zavisnost treba da stvore situaciju u kojoj saradnja postaje racionalnija od sukoba.
A Srbija za Evropsku uniju ima više vrednosti.
Ona je tržište. Proizvodna baza. Transportni prostor. Izvor radne snage. Deo evropskih lanaca snabdevanja. Geografski most ka južnom Balkanu. Prostor na kojem Brisel ima bezbednosni interes da ne nastane politički vakuum koji bi popunjavale druge sile.
Ali važi i obrnuto.
Evropska unija je za Srbiju daleko više od jednog od mogućih partnera.
Prema konačnim podacima Republičkog zavoda za statistiku, zemlje EU činile su 58,3% ukupne spoljnotrgovinske razmene Srbije u 2025. godini, a u prvoj polovini 2026. taj udeo bio je 58,7%.
To je činjenica koja se često izgubi ispod geopolitičke retorike.
Možemo mi politički govoriti o Moskvi, Pekingu, BRIKS-u ili nekom budućem multipolarnom svetu koliko god želimo, ali kamion koji sutra ujutru kreće iz Kragujevca ne vozi kroz geopolitičku metaforu, već vozi kroz Mađarsku, Hrvatsku, Bugarsku ili Rumuniju.
Putevi kao geopolitika
Zato je priča o Via Carpatia izuzetno zanimljiva.
Evropa zaista razvija snažnu sever-jug transportnu osu preko Poljske, Rumunije i Bugarske ka Grčkoj. Današnji TEN-T koridor Baltičko more – Crno more – Egejsko more povezuje, između ostalog, Rumuniju i Bugarsku sa Solunom i Atinom, ali iz toga ne treba izvlačiti zaključak da je EU napravila infrastrukturu isključivo kako bi „zaobišla Srbiju“.
Naprotiv.
Nova evropska TEN-T arhitektura sadrži i koridor Zapadni Balkan-Istočni Mediteran koji eksplicitno prolazi kroz Srbiju i povezuje centralnu Evropu sa Jadranom i istočnim Mediteranom preko Zapadnog Balkana.
Prava opasnost zato nije da će sutra neko zatvoriti auto-put E-75, već da Srbija može da prestane da bude neophodna. E, to je mnogo ozbiljnije. Dok postoji samo jedan dobar put, onaj ko kontroliše put ima geopolitičku vrednost, a kada postoji pet puteva, svako postaje zamenljiv.
Infrastruktura XXI veka nije samo ekonomija, već instrument geopolitičke sigurnosti!
Evropska unija gradi alternativne pravce jer racionalan sistem ne želi da zavisi od jedne države, jednog gasovoda, jedne luke, jedne pruge ili jednog političkog režima. Dakle, ni Srbija, da je na mestu EU, ne bi radila drugačije.
A šta ako Srbija izabere BRIKS?
Ništa u međunarodnom pravu ne sprečava Srbiju da sarađuje sa Kinom, Indijom, Brazilom ili drugim zemljama BRIKS-a.
To čak može biti korisno.
Kina je već jedan od najznačajnijih pojedinačnih trgovinskih partnera Srbije. U prvih devet meseci 2025. bila je najveći izvor srpskog uvoza, dok je Nemačka bila najveće pojedinačno izvozno tržište Srbije.
Pametna država diverzifikuje partnere.
Problem nastaje kada diverzifikaciju zamenimo fantazijom o geopolitičkoj supstituciji!
Jedno je reći: „Želimo više da trgujemo sa Kinom.“, a potpuno drugo: „Kina može da zameni Evropsku uniju.“. To su ekonomski potpuno različite tvrdnje.
Nije svejedno da li je tržište udaljeno 300 ili 8.000 kilometara. Nije svejedno da li preko njega možete kamionom za šest sati ili brodom za nekoliko nedelja. Nije svejedno gde vam žive radnici, gde vam studiraju deca, odakle dolaze investicije i u čije proizvodne lance su uključene vaše fabrike.
Geopolitika nije Tinder! Ne možemo jednog partnera zameniti drugim jednim pokretom prsta.
Najveća zabluda je da saradnja nema posledice
Zamislimo, međutim, radikalniji scenario.
Srbija se politički udaljava od Evropske unije i postaje izrazito strateško uporište Rusije i Kine u regionu.
Ne samo ekonomski partner, već prostor za obaveštajno, vojno, tehnološko ili logističko delovanje usmereno prema EU.
Da li je racionalno očekivati da bi Evropska unija to ignorisala?
Naravno da nije.
Kao što Srbija ne bi ravnodušno gledala da se u neposrednom susedstvu formira infrastruktura koja se otvoreno koristi protiv njenih bezbednosnih interesa, tako ni EU nema obavezu da ignoriše ono što smatra pretnjom.
Tada bi granice postale tvrđe.
Kontrole strože.
Trgovinski režimi složeniji.
Politički rizik veći.
Investicije opreznije.
Transport skuplji.
Možda bi jednog dana bilo otvoreno i pitanje viznog režima.
Međutim, važno je razdvojiti mogućnost od činjenice.
U ovom trenutku nema odluke EU da Srbiji ponovo uvede vize. Državljani Srbije i dalje su u bezviznom režimu za kratke boravke do 90 dana u bilo kojih 180 dana. Problem profesionalnih vozača, međutim, jeste realan. Evropska komisija je 1. septembra 2026. eksplicitno priznala da pravilo 90/180 stvara problem visokomobilnim profesijama, uključujući vozače kamiona, i navela da se traže praktična rešenja u postojećem šengenskom okviru.
Dakle, ne treba širiti strah da „vize sigurno dolaze“, ali bi bilo podjednako neodgovorno tvrditi da politička orijentacija nema nikakve posledice.
Suverenitet nije pravo da biramo posledice
Tu dolazimo do možda najvećeg nesporazuma u srpskoj politici. Suverenitet znači pravo države da donese odluku, ali ne znači pravo države da odredi kako će drugi reagovati na tu odluku.
Srbija ima suvereno pravo da kaže: „Ne želimo članstvo u Evropskoj uniji.“, ali nema suvereno pravo da kaže: „Ne želimo članstvo, ali želimo sva prava članice, slobodno kretanje, neograničen pristup tržištu, fondove, investicije i političke pogodnosti koje smo imali dok smo bili kandidati.“
To je suština Veberove etike odgovornosti.
Političar se ne meri samo čistotom svojih uverenja, nego i posledicama svojih odluka.
Moguće je iz principa reći „ne“, ali odgovorna politika onda mora građanima da kaže i koliko to „ne“ košta.
Kosovo i dve Nemačke
Na ovom mestu pitanje Kosova postaje posebno zanimljivo. Uglabnom polazimo od pretpostavke da postoje samo dve mogućnosti – ili formalno priznanje ili večiti konflikt. Međutim, istorija pokazuje da između te dve tačke postoji ogroman politički prostor.
Odnos Savezne Republike Nemačke i Nemačke Demokratske Republike jedan je od najzanimljivijih primera.
Osnovnim ugovorom iz 1972. dve Nemačke prihvatile su normalne dobrosusedske odnose, nezavisnost u unutrašnjim i spoljnim poslovima i činjenicu da nijedna ne može međunarodno predstavljati drugu. Razmenjena su stalna predstavništva, ali je Bon svesno izbegavao puno međunarodnopravno priznanje DDR kao klasične strane države. Obe Nemačke su 1973. postale članice Ujedinjenih nacija.
Istorijske okolnosti Nemačke i Kosova nisu iste i bilo bi pogrešno mehanički ih izjednačavati, ali princip je zanimljiv, dakle moguće je normalizovati realnost bez konačnog filozofskog dogovora o prirodi te realnosti.
Još zanimljivije je što Sporazum o putu normalizacije koji je EU objavila 2023. koristi konstrukcije koje podsećaju na nemački model: normalne dobrosusedske odnose, međusobno prihvatanje dokumenata, odsustvo prava jedne strane da predstavlja drugu i stalne misije. Istovremeno tekst izričito ostavlja različita stanovišta o statusnim pitanjima.
To otvara konceptualno važnu mogućnost koja govori da priznanje i normalizacija nisu nužno ista stvar. Dakle, neko može smatrati Kosovo nezavisnom državom, a neko drugi ga može smatrati autonomnom pokrajinom Srbije i taj spor može ostati nerešen još veoma dugo, ali pitanje je da li zbog nerešene ontologije državnosti moraju biti blokirani život, trgovina, kretanje ljudi, zaštita Srba na Kosovu, imovina, manastiri, školstvo, zdravstvo i ekonomska saradnja.
Hegelovski rečeno, pitanje priznanja jeste fundamentalno za politički identitet, ali ljudi ne žive samo od priznanja.
Žive i od odnosa.
A onda dolazi demografija
Tu stižemo do onoga što je možda mnogo važnije od svakog geopolitičkog saveza. Mlad čovek od dvadeset pet godina ne donosi odluku o odlasku iz Srbije čitajući diplomatske note. On gleda platu. Pravnu sigurnost. Školu za svoje dete. Bolnicu. Mogućnost napredovanja. Slobodu kretanja. Kvalitet institucija Predvidljivost života.
Ako mu to ne ponudimo, on će otići.
Možemo na televizijama deset godina raspravljati da li Srbija pripada Istoku ili Zapadu, a da na kraju otkrijemo da su nam deca već rešila dilemu svojim nogama. I to je možda najsuroviji referendum.
Ne onaj na kojem se zaokružuje „EU“ ili „BRIKS“, nego onaj na kojem mladi čovek kupuje kartu u jednom pravcu. Posle toga možemo raspravljati da li će demografski nedostatak popunjavati ljudi iz Nepala, Indije, Bangladeša ili nekih drugih zemalja.
Ni u tome nema ničeg neobičnog – migracija radne snage je normalan proces u čitavom razvijenom svetu, ali to ne rešava fundamentalno pitanje zašto nismo uspeli da stvorimo društvo u kojem naša deca žele da ostanu?
Srbija između uverenja i stvarnosti
Ništa od ovoga ne znači da Srbija treba da prekine saradnju sa Kinom. Ne znači ni da treba da prekine svaki odnos sa Rusijom. Ne znači da treba da prizna Kosovo sutra ujutru. Ne znači čak ni da je članstvo u Evropskoj uniji jedina teorijski moguća budućnost.
Znači samo da svaku opciju moramo pošteno izmeriti.
Ako želimo BRIKS – šta dobijamo, a šta gubimo?
Ako želimo EU – koje političke i pravne obaveze prihvatamo?
Ako želimo vojnu neutralnost – koliko ona košta?
Ako ne želimo rešenje kosovskog pitanja koje podrazumeva priznanje – koji model normalizacije možemo ponuditi?
Ako želimo da budemo most Istoka i Zapada – šta se dešava kada Istok i Zapad više ne žele most, nego traže da se opredelimo?
To su ozbiljna pitanja.
Odgovor „mi ćemo sa svima“ nije strategija ako drugi odluče da više neće sa nama pod istim uslovima.
Geografija na kraju ipak glasa
Evropska unija trenutno ne postupa prema Srbiji kao prema zemlji koju želi da izoluje. Naprotiv, Srbija je uključena u evropske transportne koridore i u Plan rasta za Zapadni Balkan; njena indikativna alokacija u okviru novog Instrumenta za reforme i rast iznosi oko 1,586 milijardi evra, a Evropska komisija je u januaru 2026. odobrila i prvo oslobađanje sredstava za Srbiju, ali ta saradnja nije bezuslovna, niti je ikada bila. Evropska unija ima svoje interese.
Kina ima svoje.
Rusija ima svoje.
Amerika ima svoje.
Samo bi bilo dobro da ih ima i Srbija!
A nacionalni interes nije ono što najlepše zvuči kada se izgovori pred kamerama.
Nacionalni interes je ono posle čega jedna zemlja ostaje bezbednija, bogatija, slobodnija, obrazovanija i naseljenija nego što je bila pre naše odluke.
Zato najvažnije pitanje nije: „Da li je Srbija Istok ili Zapad?“, nego: „Gde će Srbija biti za dvadeset godina ako nastavimo da geopolitičke želje mešamo sa geografskim i ekonomskim mogućnostima?“
Zato što možemo da glasamo za koju god budućnost želimo, možemo se zaklinjati u Brisel, Moskvu, Peking ili sopstvenu samodovoljnost, ali postoji jedan glasač koji nikada ne izlazi na izbore, nikada ne drži govore i nikada ne menja stav.
To je geografija.
I na kraju – geografija uvek glasa poslednja!
