Datum rukopisa: 20. jula 2026. Prvi put na sajtu: 5. novembra 2026.
Zamislite da dvoje ljudi posmatra isti događaj. Vide iste ljude, čuju iste reči i stoje na istom mestu. Nekoliko minuta kasnije, njihove priče gotovo da nemaju ništa zajedničko. Jedan je video provokaciju, drugi odbranu. Jedan je čuo pretnju, drugi upozorenje. Obojica su uverena da samo opisuju ono što se „zaista dogodilo“.
Ko je u pravu?
Možda obojica vide deo stvarnosti. Možda jedan greši. Možda greše obojica. Međutim, najneprijatnija mogućnost jeste da stvarnost nikada ne susrećemo neposredno, očišćenu od jezika, iskustva, straha, interesa i očekivanja. Čim pokušamo da je razumemo, već smo je protumačili.
U razgovoru „Beyond Truth and Reality“ (https://iai.tv/video/beyond-truth-and-reality), filozofi Hilary Lawson i Slavoj Žižek otvaraju upravo to pitanje. Postoji li jedna konačna i objektivna istina ili živimo unutar svetova koje je naš um već oblikovao?
Svet ne pronalazimo već razvrstan
Lawsonova teorija počiva na pojmu closure – „zatvaranja“. To nije samo zaključak koji donosimo posle razmišljanja, već mnogo temeljniji proces kojim neodređenu i neiscrpnu otvorenost sveta pretvaramo u nešto prepoznatljivo, stabilno i upotrebljivo.
Vidimo drvo, sto, državu, prijatelja, neprijatelja, uspeh ili poraz. Svet nam te kategorije ne predaje sa unapred zalepljenim etiketama. Mi izdvajamo pojave, dajemo im imena, povezujemo ih i smeštamo u priče. Naša čula, jezik, obrazovanje, kultura i lično iskustvo učestvuju u tom „zatvaranju“ otvorenosti.
Drugim rečima, ne otkrivamo samo svet, mi istovremeno stvaramo način na koji nam se on pojavljuje.
To ne znači da spoljašnji svet ne postoji niti da svako može proizvoljno da izmisli sopstvenu stvarnost. Zid će nas zaustaviti bez obzira na to kako ga nazovemo. Vatra će opeći i onoga ko u nju ne veruje. Stvarnost pruža otpor, ali nijedan naš opis ne iscrpljuje sve što ona jeste.
Možemo to zamisliti kao odnos karte i teritorije. Karta nije sama teritorija. Ona nešto naglašava, nešto izostavlja i napravljena je sa određenom svrhom. Plan grada, geološka karta i mapa javnog prevoza prikazuju isti prostor, ali ga „zatvaraju“ na različite načine. Nijedna nije potpuna, ali neke su za određenu svrhu korisnije, preciznije i pouzdanije od drugih.
Ako nema konačne istine, da li je onda sve dozvoljeno?
Ovde se javlja opasnost površnog relativizma. Dakle, ako stvarnost uvek tumačimo, zar onda svako ima pravo na „svoju istinu“? Zar činjenica i laž postaju samo dve ravnopravne perspektive?
Ne.
I sam Lawson pokušava da izađe iz stare podele između realizma i relativizma. Tvrdnja da nemamo pristup konačnom opisu sveta ne znači da su svi opisi podjednako dobri. Neke „karte“ su doslednije. Neke imaju veću moć objašnjenja i predviđanja, neke se mogu proveravati i ispravljati, druge opstaju samo tako što svaki dokaz protiv sebe proglašavaju novim dokazom u svoju korist.
Zato pitanje više nije samo: „Da li je ovo apsolutno istinito?“, jer je svakako važno pitati i: “Na čemu zasnivamo ovu tvrdnju?” “Može li ona biti proverena?” “Šta bi moglo da pokaže da grešimo?”, “Da li ista merila primenjujemo na sopstveno i na tuđe stanovište?”, “Kakve posledice proizvodi način na koji smo stvarnost opisali?
Istina tada prestaje da bude predmet koji posedujemo i postaje disciplina kojoj se podvrgavamo, odnosno spremnost da proveravamo, poredimo, slušamo i korigujemo sopstvena uverenja.
Ideologija počinje tamo gde okvir više ne vidimo.
Žižekovo prisustvo u ovoj raspravi dodatno zaoštrava problem. Ideologija nije samo skup lažnih tvrdnji koje možemo ukloniti tako što ćemo nekome pokazati „prave činjenice“. Ona je okvir koji unapred određuje šta će nam izgledati kao činjenica, koje ćemo pitanje postaviti i koje ćemo objašnjenje smatrati mogućim.
Najmoćniji okvir nije onaj koji svesno zastupamo, već onaj koji više ni ne primećujemo.
Čovek može iskreno verovati da samo „gleda stvarnost onakvu kakva jeste“, dok zapravo bira detalje koji potvrđuju njegovu predstavu, zanemaruje ono što joj protivreči i svemu daje smisao unutar već formirane priče. To ne čine samo „drugi“. To radimo svi.
Razlika nije u tome ko poseduje um potpuno oslobođen od pretpostavki. Takav um ne postoji. Razlika je u tome da li smo spremni da sopstveni okvir učinimo vidljivim i otvorimo ga za preispitivanje.
Teorija zavere kao zaključan svet
Teorija zavere je posebno snažno „zatvaranje“ zato što je često napravljena tako da je gotovo ništa ne može opovrgnuti.
Ako nema dokaza, to navodno pokazuje koliko je zavera dobro skrivena. Ako se pojavi dokaz protiv teorije, i on postaje deo prikrivanja. Ako stručnjaci odbace tvrdnju, proglašavaju se saučesnicima. Sistem je zatvoren i svaki izlaz vodi nazad u istu priču.
Zbog toga puko pozivanje na „istinu“ ne daje rezultat. Kada nekome kažemo da su činjenice na našoj strani, on može čuti samo potvrdu da smo i mi deo sistema kojem ne veruje. Što snažnije pritiskamo spolja, to se zatvaranje ponekad više učvršćuje.
To ipak ne znači da treba prihvatiti neistinu ili odustati od činjenica. Znači da do protivrečnosti moramo pokušati da dođemo iznutra – kroz logiku same tvrdnje.
Umesto: „To nije tačno“, korisnije je nekada pitati: “Koji bi dokaz mogao da vas navede da promenite mišljenje?”, “Zašto verujete ovom izvoru, a unapred odbacujete svaki drugi?”, “Da li biste isti standard dokazivanja prihvatili kada bi zaključak bio suprotan?”, “Koliko ljudi bi moralo savršeno da sarađuje da bi ovakva zavera ostala skrivena?”, “Postoji li jednostavnije objašnjenje koje obuhvata iste činjenice?”
Cilj nije da sagovornika ponizimo niti da ga „pobedimo njegovim oružjem“. Cilj je da u zatvorenom sistemu pronađemo pukotinu kroz koju ponovo može ući mogućnost sumnje.
Lekcija za dijalog, pregovaranje i medijaciju
Ova rasprava ima neposrednu vrednost i izvan filozofije. U pregovorima i medijaciji ljudi retko brane samo pojedinačan zahtev. Oni brane čitav okvir u kojem njihov zahtev deluje pravedno, logično i jedino moguće.
Jedna strana ne kaže samo: „Želim ovo.“ Ona govori: „Ja sam oštećen“, „Meni se ne veruje“, „Druga strana razume samo silu“ ili „Ako popustim, biću slab“. Dok taj okvir ostaje nevidljiv, razmena argumenata ne menja mnogo. Svaka nova činjenica samo dobija mesto u staroj priči.
Zato dobar dijalog ne počinje nametanjem gotovog opisa stvarnosti, već pitanjem – “Kako ste došli do tog zaključka?”, “Šta je za vas ovde najvažnije?”, “Koja bi okolnost promenila način na koji vidite problem?”
Razumeti tuđe „zatvaranje“ ne znači složiti se s njim, nego pronaći mesto sa kojeg promena uopšte može da počne.
Algoritmi kao fabrike paralelnih stvarnosti
Digitalno doba dodatno komplikuje problem. Nekada su ljudi različito tumačili približno isti skup informacija. Danas uglabnom više ne dobijaju ni iste informacije.
Algoritmi uče šta nas privlači, ljuti i zadržava pred ekranom, a zatim nam nude još sličnog sadržaja. Naše početno „zatvaranje“ tako dobija svakodnevnu potvrdu. Vremenom nam suprotno mišljenje ne deluje samo pogrešno, već nerazumljivo, zlonamerno ili opasno.
Ne živimo više samo sa različitim pogledima na svet. Sve više živimo u različito montiranim svetovima.
Zato savremena borba za istinu ne može biti samo borba za veću količinu podataka. Potrebna nam je sposobnost da prepoznamo okvir kroz koji podatke tumačimo, da izađemo iz sopstvenog informacionog kruga i da dopustimo mogućnost da nešto nismo videli.
Nismo zarobljeni u umu, ali iz njega ne možemo izaći
Postoji li, dakle, jedna konačna stvarnost?
Možda postoji jedan svet, ali ne postoji konačan ljudski opis koji bi ga zauvek obuhvatio. Nismo potpuno zarobljeni u sopstvenim umovima, jer nas stvarnost neprestano iznenađuje, ograničava i ispravlja, ali joj nikada ne pristupamo bez čula, jezika, iskustva i pojmova kojima je oblikujemo.
Živimo na granici između otvorenosti sveta i naših pokušaja da ga učinimo razumljivim.
Problem zato nije u tome što pravimo „zatvaranja“, jer bez njih ne bismo mogli da mislimo, govorimo niti delujemo. Problem nastaje kada zaboravimo da smo ih napravili – kada svoju kartu proglasimo jedinom mogućom teritorijom, a svako drugačije pitanje doživimo kao napad.
Intelektualna sloboda nije pravo da proizvoljno izaberemo sopstvenu stvarnost. Ona je sposobnost da prepoznamo granice sopstvenog pogleda i da ga promenimo kada više ne objašnjava svet.
Možda istina nije tvrđava koju jednom osvojimo. Možda je ona stalna spremnost da otvorimo ono što smo prerano zatvorili.
Najopasniji nije čovek koji greši. Najopasniji je onaj čiji pogled na svet više ne može ni da zamisli uslov pod kojim bi mogao da bude pogrešan.
Povod za tekst: "Hilary Lawson i Slavoj Žižek – „Beyond Truth and Reality“, Institute of Art and Ideas" (https://iai.tv/video/beyond-truth-and-reality).
Više o Lawsonovom pojmu „zatvaranja“ može se pronaći u njegovom predstavljanju knjige "Closure: A Story of Everything" (https://www.hilarylawson.com/closure/) i eseju „Reality, Closure and the Illusion of Truth“ (https://iai.tv/articles/reality-closure-and-the-illusion-of-truth-auid-3399).
